Пројекат "Уз вашу помоћ до наше стабилности"
Овај пројекат је усмерен на побољшање психофизичког здравља РВИ и ППБ у организацији Удружења РВИ и ППБ Крагујевац. Примарни циљ овог пројекта је да се учесници кроз предавања и разговоре едукују како да помогну себи и узајамно једни другима у кризним ситуацијама, као и да препознају када је некоме помоћ неопходна.
- Пројекат је реализован уз подршку и стручну помоћ доктора психолога и социјалних радника.
- Пројектом су обухваћени и ратни војни инвалиди и чланови породица погинулих бораца.
- Током трајања пројекта обављен је већи број индивидуалних и групних разговора са одређеним бројем чланова Удружења.
- Као завршни део пројекта организован је групни излет са учесницима пројекта и докторима.
- На скали стресних животних догађа на првом месту се налази смрт детета. Следе смрт брачног друга, па смрт блиског члана породице. Губитак здравља и физичког интегритета (болест, инвалидитет и сл.) такође спадају у најстресније животне недаће.
- Брзина опоравка након губитка члана породице или инвалидитета зависи од много фактора и другачија је код сваке особе, самим тим и процес опоравка се одвија и траје различито.
- Опоравак зависи и од особина личности, начина суочавања са стресом и кризама, подршком коју особа добија од околине, ранијих губитака и стресовима који се дешавају у исто време када и губитак.
Туга представља нормалну, здраву психолошку реакцију на смрт блиске особе која нам је, иако је често непријатна емоција, заправо од суштинске важности, због тога што нам помаже да се суочимо са губитком, прихватимо га, као и да осмислимо и наставимо наш живот након доживљеног губитка. Туговање не представља психички поремећај, али укључује низ промена на интелектуалном и емотивном плану и понашању уопште.
У специфичним дешавањима као што су ратни сукоби, били смо суочени са неизвесним и непровереним вестима о нашим најмилијима. Информације су биле различите, од „заробљени“, „нестали“, „рањени“ до коначне потврде о њиховој смрти. Околности погибије и отежане могућност да се они допреме из ратом захваћених подручја су у појединим случајевима могли да нас доведу до тога да заправо не будемо заиста свесни да смо доживели губитак. Можда на рационалном нивоу знамо да се губитак догодио, али не прихватамо га и на емотивном плану, те може доћи до „одложеног туговања“, које са собом носи ризик од компликација.
Бол коју осећате док тугујете често може да Вас одвуче и дистанцира од других људи и тиме бивате изоловани од спољног света, у своја четири зида. Али суочавање „лицем у лице“ са људима који Вам могу пружити подршку (уместо одбацивања социјалних контакта) је кључ ка процесу опоравка. Чак иако се не осећате пријатно да говорите о својим осећањима у „нормалним“ условима, неопходно је да их испољите док сте у процесу туговања. Док дељење садржаја о вашем губитку може да Вам помогне и олакша да се носите са боли, то не значи да сваки пут када дођете у интеракцију са пријатељима или другим члановима породице треба да причате само о губитку. Утеху можете пронаћи и само док сте окружени другима који брину о Вама. Кључ је да избегнете да се изолујете од других.
Окрените се пријатељима и породици, ослоните се на људе којима је стало до Вас, чак иако сте поносити и јаки. Уместо да их избегавате, привуците пријатеље и драге људе, проводите време заједно и прихватите помоћ која Вам се нуди. Људи обично желе да помогну али не знају како, реците им шта Вам је потребно, било да је то раме за плакање, помоћ било које врсте или само неко са киме ћете проводити време.
