Пројекат „Уз вашу помоћ, до наше стабилности“ je спроведен уз помоћ лекара психијатра, психолога и социјалног радника, а у организацији Удружења ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Крагујевац. Одржана су предавања, радионице и индивидуални разговори са породицама погинулих бораца, ратним војним инвалидима и члановима њихових породица.

Циљ овог пројекта био је психолошка помоћ и подршка људима који су претрпели огроман стрес током оружаних сукоба од 1991. до 1999. године. Наше дивне докторице су се одазвале позиву и са великим ентузијазмом разговарале и пружале помоћ члановима удружења. Психолошка помоћ је јако битна људима које је задесила нека трагедија, да би се што лакше носили са последицама исте. Мишљења су различита, од оног да је стигла прекасно и да нема неког смисла, до оног коју износи велика већина наших чланова, а то је да када год помоћ дође, добродошла је. Можда није стигла у прави час, када је „златни прозор“ био отворен, то јест у том тачном временском интервалу када се десила трагедија, али у сваком случају нам и сада може итекако помоћи. Да цитирам докторку: „Увек се може помоћи особи која жели помоћ. Исто тако, ма колико се трудили да помогнемо некоме ко то не жели, нећемо успети“.

Докторка психолог нас је на свом предавању и радионици научила када и како пружити прву психолошку помоћ у кризним ситуацијама. Мени лично се то јако допало, а и нашим члановима. Научили смо како да се понашамо у датом моменту, како да се смиримо и побринемо за себе да би смо могли да помогнемо другима, на који начин да им се обратимо, како да их охрабримо, где да их упутимо, како да остваримо физички контакт… Да би смо све то урадили, морамо се добро информисати и баратати свим подацима. Ни у ком случају не смемо да запоставимо себе и да будемо гладни или исцрпљени, јер тако нисмо од помоћи никоме, па ни себи.

Такође смо научили од докторице психијатра, да је човек здрав тек онда када му је и ум и тело здраво, као и да запостављањем менталног здравља долази и до физичког оштећења. Организам нам на тај начин поручује да већ предуго не обраћамо пажњу на своје ментално здравље. Цитирам: „Ослушкујте своје тело и водите рачуна и о менталној хигијени исто као и о телесној.“

Велику помоћ нам је пружила и социјална радница, која је одржала велику већину индивидуалних разговора. Мени лично је разговор са докторком помогао да будем бољи родитељ, то јест оба родитеља. Помогао ми је да покушам да се контролишем, будем смиренија, отворенија, позитивнија, једном речју да будем бољи човек. У будућности ћу наставити да одлазим на разговоре са докторком јер ми итекако помажу.

На крају овог пројекта организована је и екскурзија, на којој су биле и наше драге докторице. Атмосфера у нашој групи је била много боља него на претходним екскурзијама. Из разговора са члановима, сазнала сам да су им индивидуални разговори са докторкама јако помогли на разне начине, од тога како да сагледају свој проблем или бол из неког другог угла, до тога како да помогну сами себи, како да се отворе и причају о проблемима, као и да кроз разговор можда дођу и до решења или бар до спознаје себе самих.

Људи су били позитивнији, насмејанији, веселији, причали вицеве и збијали шале. Такође су били комуникативнији и срдачнији једни према другима. Једном речју, били су опуштенији и растерећенији, чак и када су причали о губитку својих најмилијих и о недаћама кроз које су прошли.

Сви се надамо да ћемо у будућности моћи више да помогнемо једни другима између себе. Такође се надам да ће надлежно министарство имати мало више слуха за нас и да ће нам и у будућности излазити у сусрет. Овим људима се не могу надокнадити њихови синови, очеви, браћа и супружници, нити се могу надокнадити изгубљени делови тела и патња кроз коју су прошли. Покушајте да нам помогнете, да се мало лакше носимо са тим и живимо квалитетније уз стручну помоћ и дружење.

Превише времена смо провели препуштени сами себи.